Прво је тренирао фудбал, а затим случајно одлази на тренинг теквондоа. Затим све ређе тренира фудбал, али је редован на теквондо тренинзима. Данас увелико не шутира лопту, али има преко 40 медаља и одликовања са многих републичких и интернационалних турнира. “Зораинфо” вам представља осамнаестогодишњег шампиона Шапца, државе и својих родитеља, носиоца црног појаса – Александара Ацу Илића.

ai1-Све почиње у мом шестом разреду са причама једног кућног пријатеља. Он је успешан теквондиста и тренер у текводно клубу “Шабац” и с времена на време препричава нам доживљаје са такмичења, показује медаље… Није ми много требало да ми очи засијају… – присећа се матурант Стручне хемијске и текстилне школе у Шапцу.

На први тренинг долази помало несигурно, а када види све те силне ударце у вреће, међусобне вежбе, вриску и падања по струњачи, подилази га језа. Ипак, код куће, у четири зида, стидљиво “скида” све што је “покупио” тај први пут као посматрач. Оно што је тад заискрило, претвориће се касније у прави пожар страсти према овом спорту. Са првим тренингом у Аци се распламсава велика љубав према борилачкој вештини где доминирају ударци ногама.

-Први пут сам на струњачи, неке девојчице ме одмеравају са стране, а ја ништа не знам. Имам само силну жељу да што пре постанем део тог друштва. Веровао сам у себе. Већ после другог, трећег тренинга ослобађам се и мој таленат почиње да се испољава како треба…

Ускоро стиже и прво такмичење у Обреновцу, 2012. Ако је и тињала сумња у одабир спорта, тада је ствар изашла на чистац. Аци је фалила једна победа за злато, али велико сребро са првог званичног такмичења само је потврда да неке путоказе види и прати једино велико срце. Прва медаља коначно сија на његовим грудима и то је ветар у леђа који руши све препреке као домине и медаље се ређају саме од себе. Од тада изгара на сваком турниру и сваком тренингу. А како тренинг изгледа, дочараће нам шампион:

-Прво се загревамо. То траје неким 15 минута, а затим креће истезање. То је веома битан фактор због високих ножних удараца и сложених техника које захтевају добру физичку припрему. Мишићи, тетиве, препоне, све мора да буде добро загрејано…

Тек последњих година у Србији долази до експанзије теквонода, тачније, од када Милица Мандић осваја златну олимпијску медаљу 2012. године. Следећи њен пример, много омладине долази у њен клуб “Галеб”, али и генерално, свуда расте број заинтересованих. Још један изузетан пример како наши врли, успешни спортисти добијају битку против ријалитија, кича, шунда и пропаганде којом нас свакодневно засипају.

ai2

Иако су код нас заступљени бројни борилачки спортови и дисциплине, разлика међу њима и те како постоји. Рецимо, теквондо је олимпијски спорт док карате нису. Џудо се више користи у самоодбрани, а теквондо је “нападачки”. Даље, у овом спорту са 17, 18 година може се такмичити са сениорима, а освојена медаља (било која) на европском или светском првенству, као и на Олимпијади, доноси спортску пензију у износу од 100 000 динара месечно. Та пензија се прима после 30., односно 40. године. Јасно је да оваква мотивација делује афирмативно на многе младе да баш овај спорт одаберу као своју преокупацију.

ai3

-Још једна битна разлика је брзина и атрактивност приликом борбе. Нема обарања, рвања, или држања, борба иде “течно” од првог минута. Рунда има три, а свака траје 2 минута за сениоре, а 1,5 минут за јуниоре. Публика воли акцију, воли несвакидашње потезе, а баш такви потези доносе највише поена у борби. Ударци рукама су дозвољени само у тело (оклоп) и бодују се 1 бод. Ударац ногом у тело је 2 поена, а у главу 3. Највише се ипак бодују ударци из окрета, рецимо, ударац из окрета у главу је 6, а из окрета у тело 4 бода. Победник је, јасно, онај ко до краја треће рунде сакупи више поена. Зато публика посебну пажњу обраћа када су турнири, очекујући да види што више несвакидашњих атрактивних потеза – објашњава Аца.

Теквондо води порекло из Јужне Кореје. Он је мешавина више азијских спортова, модификованих временом. Његово име најбоље сведочи о томе:

“те” – ударац ногом,

“квон” – ударац руком,

“до” – означава животни пут, бистрину ума, јер су брзо размишљање и максимална концетрација кључни за бављење овим спортом. Опрема се састоји од кациге која штити главу, гуме за зубе, штитника за подлактицу, рукавица, суспензора за доњи део тела, оклопа, штитника за потколенице и папучица на ногама. Међутим, папучице немају никакву сврху заштите, већ се у њима налази електроника која, при контакту са оклопом и кацигом ствара електрични импулс, а он се преноси на рачнуар који га региструје као поен. Постоје главни судија и двојица споредних.

ai4

-На почетку је најважније победити самог себе. И сам сам имао проблем са самопоуздањем и страхом па сам, иако сасвим спреман, губио мечеве. Касније, умни тренинзи из дана у дан, напорне психичке вежбе, ослобађање од психичких баријера довели су ме до позиције шампиона. Наравно, тренинг је обавезан, не само онај редовни већ и код куће. Често сатима ударам у врећу у гаражи, знојим се, падам, устајем. Али не одустајем!

Аца је носилац црног појаса први дан, а распоред је следећи: прво се носи бели појас, затим жути, жути виши, онда зелени, па зелени виши, плави, плави виши, црвени, црвени виши, пробни црни (црвено-црни), затим црни и коначно црни први дан, други дан… до црног седми дан. То је мајстор теквондоа.

Илић пре две-три године мења клуб, прелази у “Винер Чиви” код тренера Ненада Срећковића са којим успоставља изузетну сарадњу. За њега воли да каже:

-Он је тренер који све разуме, а ипак ме сјајно мотивише и саветује. Осећам да више воли мене него мој успех, а то је велика ствар малог броја тренера!

Добро је познато да је успех врх леденог брега. Највећа подршка му је тренер, али и породица која с почетка није веровала у успех. Ишао је сам кроз ветар. Трпео прилично…ai5

-Сигурно да постоје одрицања. Губио сам пријатеље који нису имали разумевања да некад дођем преморен са тренинга, изубијан, отечен… Срећом, било је и оних који су дубоко веровали у мене, као и ја што сам. Често су знали да ми држе штоперицу док трчим на стадиону, сипају ми воду, да ме бодре крај терена… Њима сам посвећивао и посвећујем победе. Када је најтеже, присетим се те екипе, улијем себи снагу и “ресетујем” се. Зато волим да кажем да су моје победе наше, заједничке…

Три пута био је члан државне репрезентације: У Аустрији, у Холандији (Ајндховен), Словенији, Хрватској… Свака медаља – прича за себе. Скоро свака друга донела је ново путовање Европом. До сада највеће достигнуће младог матуранта је сребрна медаља на првенству Балкана 2014. године у Марибору, Словенија. Горак укус са овог првенства није фантастично друго место, већ чињеница да је једну од борби изгубио од представника непризнате републике Косово за кога су, како каже, судије очигледно “крале” поене, а ово није био шок само за њега, већ и за читаву репрезентацију са којом је наступао тада. Међу престижне медаље издваја и ону са “Игара младих”, такмичења које окупља кандидате са Медитерана и то из свих спортова (кошарке, одбојке, фудбала, атлетике). Иако су ишли као екипа (њих троје), Аца ниједан меч не губи, али освајају 4. место. Најдража медаља је она из Босне, 2012. године у Бијељини, прво такмичење ван Србије, које окупља кандидате из региона, свих бивших република. Први излазак ван земље, 5 борби, 5 победа, изузетна мотивација и резултат видљив – прво место!

Неизоставна је и прича о дружењу унутар екипе, кроз тренинге, путовања, хотелске анегдоте… Све то даје посебну драж овом спорту, улива ветар у једра, чини јединствену целину која младе држи на окупу, мотивише их, радује, ведри најлепсе животно доба…

Најсјајнију медаљу ипак очекује – у четвртак, 10. маја, са почетком у 19.00 часова у свечаној сали Културног центра Александар Илић објавиће своју прву збирку поезије и прозе под називом “Ништа ме не дотиче”. Улаз је слободан свим љубитељима лепе речи и уметности.

Младима који стидљиво гледају ка струњачама и ломе се да начине прве кораке, шампион поручује:

-Пратите своје срце, усудите се! Био сам на вашем месту, знам добро како изгледа почетак. Да нисам победио себе у првој и најтежој борби, вероватно бих и остао поред струњаче, а не на њој. Пораз је део победе, само храбро напред!

Аутор: Бошко Живановић

(у склопу пројекта “Шабац – град спортских шампиона”, подржаног од стране Града Шапца)